Рођен је у Тврдимићима 19. јануара 1958. године. Основну школу је завршио на Тилави, а средњу у Сарајеву. Почетком распада Југославије је био у јединицама Југословенске народне армије у саставу Шесте личке бригаде на Плитвицама. 

У прољеће 1992. се на кратко прикључује Министрарству унутрашњих послова Републике Српске. Одмах по оснивању се прикључује Јахоринском батаљону у саставу Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, а након погибије тадашњег команданта у фебруару 1993. заузима његово мјесто. Од 22. фебруара 1993. је постављен за команданта новооснованог јуришно извиђачког одреда Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске који је прозван „Бели вукови“. Рањен је 16. маја 1995. у борбама на Дебелом брду. Од 22. фебруара 1993, па све до прољећа 1996. је остао командант Белих вукова.

Обављао је дужност замјеника начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево када је из засједе убијен 7. августа 1998. године у Палама. Његово убиство је остало неразјашњено.

Поручник Вељко Миланковић је био командант батаљона Вукови са Вучијака. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора (Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду на ВМА (Србија). По професији је саобраћајни техничар и пре рата је био приватни предузетник.

На Видовдан 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио бившу Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана (Драган Васиљковић - КЕП). Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови "Вучјаци" постају истакнути борци ВРС и јунаци Отаџбине. Били су свуда где су се водиле тешке борбе: Модрича, Дервента, Јасеновац, Касић, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању "Коридора Живота". Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању "чврстог коридора".

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима Отаџбинског рата: "Момци вечитог поручника Миланковића извели су једини класичан јуриш "на нож" виђен у рату 1991-1995. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде: НОЖ НА ПУШКЕ! Полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао!"

Незахвално је бирати хероје рата, јер свако од њих је уградио свој живот у темеље будуће слободе нашег народа. Но, Вељко Миланковић је са својим "вуковима" постао легенда још док је био жив.

Оно што још Вељка Миланковића посебно издваја јесте 2 ствари. Прво је то што се борио увек против неправде... а то значи да није ишао у рат са циљем, да врши злочине, и да убија нејач непријатеља. Већ са циљем да српску нејач заштити од усташког и муџахединског ножа. Иако је имао троје деце, схватио је да нема ко да чува његову децу осим њега.

Друга ствар коју бих истакао јесте начин на који је преминуо комадант Вукова са Вучјака. Али то има своју предсторију. Наиме, због своје поштења и борбе против неправде Вељко Миланковић се у Републици Српској током рата, још одмах те ратне јесени 1992. сукобио са Жељком Ражнатовићем Арканом. Када је могло доћи до крвавог сукоба између две јединице. Аркан се са својим људима повукао, али му је Вељко остао дужник. Када је Вељко рањен, и довежен на ВМА 1993. године, то је јавна тајна да се Аркан потрудио да Вељко премине у Београду.

Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.

У селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани. Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград (данас Подгорица, Црна Гора). Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.

По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом "Љубљана-Винковци". Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца.

У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: ''Беж' те, турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.

По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању "Коридора Живота" који је био једина веза са западним делом Републике Српске. У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу! Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година.

Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша'' Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица "Пеша" успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм РС.

14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Јел' ми лице пуно оштећено?'' 

Boško Perić Peša

Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.

Пешина јединица и дан данас, постоји.

Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак, БиХ). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву. Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.

Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично генерал Ратко Младић. Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње.

Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковник Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.

1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Зоран Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.

Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", где је једна песма посвећена пуковнику Зорану Боровини.